(.) Art klinika je osnovana u Novom Sadu novembra 2002. godine kao umetničko-utopistički projekat grupe građana pri Multimedijalnom centru "Led art", oko kojeg su okupljeni kreativci (nije formalna grupa, ne postoji članstvo u toj grupi) koji reaguju na bolesno stanje društva, s uverenjem da umetnost može da menja i leči svet.

U ovoj rečenici, najodređenijem zvaničnom programskom iskazu o razlozima, motivima i svrsi postojanja i delovanja, odmah se uočava nedvosmislena odlika avangardne aspiracije prevrednovanja društva putem umetnosti, gde se međuodnos umetnosti i društva postavlja u relaciju dvosmerne komunikacije i uticaja.

Drugim rečima, ovde angažovanu funkciju umetnosti ne treba shvatiti preskriptivno-ograničavajuće, kao u slučaju, benjaminovski rečeno, puke estetizacije politike koju srećemo kod angažovane umetnosti koja glorifikuje neku ideologiju, oblačeći politiku u ruho likovnog jezika (kao što je bio socrealizam, ili neki drugi umetnički idiomi u službi veličanja političkih ideja), nego se odnos uspostavlja na drugoj ravni.

Međutim, imajući u vidu činjenicu da u jednom postindustrijskom i postutopijskom društvu XXI veka ne može biti reči o avangardnoj umetnosti s društveno-etičkim projektivnim karakterom (kako je Birger rekao, i neoavangarde šezdesetih godina XX veka su lažne, tj. samo ponavljaju jezik i strukturu istorijskih avangardi u izmenjenom kontekstu, i institucionalizujući avangardu kao umetnost, oni je negiraju, poričući njen genuine) samo uslovno možemo govoriti o ovoj karakteristici. Jer, uz sve, savremeno društvo pokazalo se izuzetno proždrljivim čudovištem sa dobrim varenjem, koje - ako već "radikalne umetničke strategije koje imaju tendencije da menjaju društvo" ne uključi u tržište i na taj način samo još više hrani i jača svoje mehanizme odbrane i održavanja statusa quo, ono bar sa lakoćom (društvo) amortizuje svaku "subverzivnu" umetničku tendenciju (što je više slučaj za našu sredinu, iako ti mehanizmi društva nisu stvoreni kao rezultat razrađene taktike već jednostavno opstaju kao spontana rezultanta ukrštanja konvergentnih sitnopolitičkih interesa raznih boja i indolentnog stanja mase utrnutog posttraumatizovanog društva) čineći je realno nedelotvornom i ostavljajući je da figurira kao puka metafora slobode.

U svakom slučaju, prebacivanje težišta sa estetskog na etički plan, ono što je bila suštinska odrednica Led arta poslednje decenije XX veka, konstantna je karakteristika i ideja koju ne odbacuje ni Art klinika. Svakako da je ovde u pitanju kontinuitet sa ledartovskim društvenokritičkim diskursom, iako samo institucionalno postojanje i delovanje Art klinike, legitimnog naslednika Led arta, na prvi pogled može izgledati kao konformizam i tupljenje kritičke oštrice Led arta, grupe koja je tokom devedesetih bila jedini autentični srpski predstavnik gerilskog umetničkog delovanja sa otvorenim etičkim stavom i koja je do kraja shvatila i prihvatila Ničeovu osudu autističnog, društveno izolovanog i nekomunikativnog bavljenja Umetnošću (L'art pour I'art znači nek moralnost ide do vraga, Niče) sa velikim U - idealističkog pojma koji podrazumeva "trenutak neobjašnjive božanske inspiracije"

Zato se s pravom postavlja pitanje o opravdanosti "institucionalizovane kritike" ukoliko taj termin može da se primeni na ovu grupu umetnika a da ne zvuči kao oksimoron i da li promena u odnosu na ledartovski gerilski akcionizam taj ulazak u institucije označava. eskapizam sa negativnom konotacijom. Međutim, Art klinika svojim ulaskom, a u nekim slučajevima ikonografski uobličenim kao upad u institucije - krajem 2005. na otvaranju izložbe "Skica za buduću izložbu u budućem muzeju" u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (tada Muzej savremene likovne umetnosti Novog Sada) sa maskama preko lica, Nikola Džafo i njegovi umetnički srodnici iskazuju svoj "prestupnički" stav prema trenutnom stanju u art establišmentu - i pored konstatovanja zatečenog stanja imaju nameru da to stanje leče. Reč je o strategiji kameleona (izraz Bojane Pejić kojim označava mimikričnu taktiku menjanja ruha, ali ne i ideje nekog umetnika), koju je prisvojio Nikola Džafo, spiritus movens Led arta i Art klinike.

Ako bismo zašli dublje u teoriju i pokušali da odredimo koji su to načini menjanja i lečenja sveta na koje se Art klinika poziva, našli bismo se u problemu jer ti pojmovi teorije i prakse avangardne umetnosti su istorijske kategorije, i nemaju isti subverzivno prevrednički potencijal danas. Ono što je ostalo nakon (propasti tj. neispunjenja) avangardi je proširen pojam umetničkog dela i to je sigurno ono o čemu može da se govori kada se posmatra ovde favorizovani model umetnosti ali je pitanje kakve su danas njegove društvene implikacije. Dakle, Art klinika, kao institucija ima nameru da promoviše i ohrabruje umetnost svežeg i provokativnog pristupa u realizovanju i prezentovanju umetničkog dela, što se u terminima teorije avangarde može poistovetiti sa modelom "otvorenog umetničkog dela", koje podrazumeva specifičnu prirodu kreacije i, konsekventno, iziskuje novu prirodu percepcije. Kolokvijalnim terminima reč je o konceptualnoj umetnosti i postavlja se (retoričko) pitanje koliko je ta umetnost još na rubovima umetničke scene Novog Sada (ako pod scenom podrazumevamo prostu sumu celokupne produkcije) naspram dominantnog modela "organskog umetničkog dela" - onog što bismo mogli nazvati kolokvijalno "klasičnim umetničkim delom" gde su delovi u funkciji celine i vice versa. U slučaju otvorenog umetničkog dela (modela koji Art klinika bodri) imamo situaciju da recipijent doživljava šok, razaranje starog načina percipiranja koji ovde nije od pomoći. Nasuprot kontemplativnom udubljivanju, karakterističnom za recepciju "klasičnog" dela, ovde imamo drugi tip recepcije započet šokom gubitka smisla (smisla koji ima klasično delo). Tako je ŠOK, iako ovde termin pozajmljen iz pojmovnika teorije avangarde tačka u kojoj se spajaju delo po sebi i - u slučaju Art klinike - ambijent u kojem se, u specijalnim izložbenim prilikama Art klinike, to delo percipira. Reč je o vrlo specifičnim uslovima recepcije jedne male prostorije u kojoj se odvijaju izložbe u Art klinici. Naime, Šok galerija je najmanja galerija na Balkanu (površine 2m2) - galerija za jednu osobu - intenzivno odeljenje Art klinike. To je popularni izlagački prostor koji podržava originalne i smele umetničke koncepte - granična područja različitih oblasti, provokaciju kao polazište u tematskom i izvođačko-prikazivačkom vidu.

Zbog svojih dimenzija svesno računa na specifične uslove percepcije i kondenzovani efekat umetničkog dela. Tako svako umetničko delo izloženo u Šok galeriji postaje svojevrsna ambijentalna umetnost - prostorno umetničko delo, umetnost gde prostor ima ulogu sastavnog dela rada, i u funkcionalnoj je relaciji sa drugim delovima.

S druge strane, mali, skučeni prostori, izazivaju posebne psihičke sentimente, teskobne osećaje, kod jednog dela ljudi i neracionalan paničan strah od zatvorenih, ograničenih prostora. U tom smislu Šok galerija je i metafora našeg društva, laboratorijska, in vitro, imitacija spoljašnjih uslova duštvene atmosfere, zatvorenosti i teskobe, te homeopatska terapija.

Nadalje na ovom mestu treba postaviti pitanje o karakteru utopijske rezonance sadržane u modelu avangardnog umetničkog dela i njegovoj percepciji danas, u savremenom društvu. Kada neko svesno ističe utopijski karakter svog delovanja jasno ističe i svest da utopija, kao projekcija idealnog društva nije moguća, tj. nije ostvariva. U tom smislu, energija delovanja Art klinike generiše se iz ličnih duhovnih fizionomija umetnika koji u takvom delovanju iskazuju način svog postojanja bez obzira na nemogućnost kontrolisanja optimističke vizije projekta i njegovog padanja u naručje sudbine (u Arganovom smislu ove dve reči).

U samoj srži umetničkog delovanja "stalnih članova" Art klinike, umetničkih akcija koje su realizovane na različite načine i kroz različite medije (što uključuje nomadski pluralizam), u najboljoj tradiciji Led arta, jeste instinkt da se umetnička i životna praksa prirodno prožimaju, da je umetnost sredstvo traganja i menjanja društvene stvarnosti a da pri tom ne gubi sopstvenu autonomiju. Umetnik koji ne živi u kuli od slonovače nego pretražuje deponije kao sediment društva u kojem živi i prema kojem se postavlja u aktivan odnos. U suštini, sociocentrička umetnost podrazumeva da je u sferi njihovog delovanja realizam, ali ne shvaćen kao predstava i objektivizacija spoljnjeg sveta (koji kada se predstavlja podrazumeva da je umetnik van njega, u odnosu subjekt-objekt), nego realnost u kojoj i kroz koju umetnik živi i deluje. Ta realnost, odnosno fragmenti realnosti na koje ovi umetnici konkretno reaguju, nekada je toliko apsurdna, uvredljiva, dramatična, uglavnom grubo politički determinisana a umetnički akcionizam koji se na nju direktno odnosi, menja svoj duh - nekada je satirički, nekada sa romantičarskim zanosom uspostavljanja potpunog čoveka u nama, nekada prozaično ozbiljan i sveden.

Svetlana Subašić
(iz: Art klinika - prva petoletka, 2007)

Led art je u novembru 2002. označio nepristajanje na novu surovu političku realnost, kako duhovnu tako i fizičku, koja je postajala sve prisutnija i vidljivija, stvorivši novu fazu u svom radu, koju je najbolje definisao naziv novog projekta, Art klinika. Ovaj alternativni kulturni centar okupio je prvenstveno mlađe, ali i starije stvaraoce direktnim akcijama i provokativnim nastupima, koji isključuju svaku ravnodušnost, uz efekat skandala, i otvorio raspravu o životu i umetnosti, njihovoj svrsi i razlogu postojanja na početku trećeg milenijuma, istovremeno nas vraćajući na trg pored crkve koji je i namenjen kulturnim i umetničkim delatnostima, diskursu ulice i pijaci koje su >spektakli ljudskih susreta, navika i nabavki<. Tako se, prema njihovom mišljenju, Novi Sad, kao vodeća malograđanska sredina današnje Srbije, popunjavana novim stanovništvom, pokazao kao pravi poligon na kojem Art klinika propagira svoje plemenite katarzične ideje >lečenja društva<. Akcije Art klinike su zato često >blizu granice političke provokacije<, a neke su i, direktno, prst u oko, kao, na primer, performansi >Belog zeca za gradonačelnika Novog Sada< ili >Meteorska kiša< Živka Grozdanića Gere. Šokom nastalim gubitkom smisla koji nastaje razaranjem starog načina percipiranja umetničkog dela i mesta na kojem je izloženo delo, a to je mala prostorija Art klinike od svega dva kvadratna metra, stvorilo je Šok galeriju, najmanju galeriju na Balkanu. U galeriji za jednu osobu, koju su autori nazvali >intenzivno odeljenje<, javlja se >kondenzovani efekat umetničkog dela< pa ono postaje ambijentalna umetnost, a njen prostor sastavni deo samog umetničkog rada. Skučeni prostor Šok galerije izaziva neracionalan, paničan strah od zatvorenog prostora, predstavljajući na taj način metaforu našeg društva, pa umetnik i njegovo delo omogućavaju homeopatsku terapiju istog. Energija Art klinike generiše se iz ličnih duhovnih fizionomija umetnika čime se umetnička i životna praksa prožimaju. Umetnost postaje sredstvo menjanja društvene stvarnosti, pri čemu se ne gubi autonomija umetnika i njegovog dela. Fragmenti realnosti na koje umetnici deluju u okviru Art klinike, koja se nalazi tik uz vladičanski dvor u Grčkoškolskoj ulici br. 5 u Novom Sadu, >uspostavlja potpunog čoveka u nama< što i jeste cilj rada Art klinike.

Vera Vujošević
(Republika, 2008)

Najbolji projekat u 2004.

Redakcija Artmagazina, u godišnjem izboru za 2004, za najbolji projekat proglasila je: Led Art, retrospektivu i monografiju. "Izložbom dokumentarnih fotografija i monografijom "Dokumenti vremena" obeležena je desetogodišnjica novosadske aktivističke multimedijalne grupe "Led art". Ova postavka fotosa velikog formata pratila je aktivnost brojnih umetnika okupljenih oko idejnog vođe, novosadskog autora Nikole Džafa - u formi performansa, uličnih akcija, izložbi, koje sve nose jasan predznak angažovane reakcije na društvenopolitičke okolnosti u kojima se živelo tokom 90-ih godina prošlog veka. Monografija tekstovima i mnoštvom reprodukcija iscrpno dokumentuje sve aktivnosti ove značajne umetničke grupe koja je ostavila neizbrisiv trag na novosadskoj sceni."

Artmagazin

Najbolja galerija u 2003.

"Art Klinika je za kratko vreme svoga postojanja izložbama, akcijama i promocijama pokazala jedan novi obrazac delovanja u kulturi. Za izuzetan angažman 2003. godine dodeljeno joj je priznanje Artmagazina "Naš izbor godine" za najbolju galeriju. Artmagazin